CHARLES BARKLEY

Brzi od metka, snazniji od lokomotive, u stanju da srusi oblakoder jednim udarcem ... Ovo bi mogla biti sasvim prikladna najava za Supermena, ali ovi epiteti u NBA ligi pripisuju se samo Charles Barkleyu. Sa 198 santimetara i cak 122 kilograma, on je retka kombinacija snage i energije koje od njega cine nezaustavljivog napadaca, i nepremostivu prepreku pod sopstvenim kosem. Nije ga retko videti kako uhvati loptu pod svojim kosem, sjuri se sa njom preko centra, napravi dva-tri driblinga oko protivnicke odbrane, zatim sledi munjevit ulaz i skok, da bi trenutak kasnije zakucao u svom karakteristicnom tomahavk stilu. Godinama je Leri Bird smatran najsvestranijim igracem NBA lige, ali poslednjih godina statistike govore da je to Ser Charles, od prosle jeseni krilo Hjuston Roketsa. Kako to izgleda kada ova gomila muskula skoci, pa jos i zakuca - moze se samo naslutiti. Jednom je u takvom naletu zakucao, i pritom pomerio pola metra celu konstrukciju kosa tesku preko jedne tone! Pa - neka mu se neko ispreci na putu. U silnoj zelji da pobedi prosto je slep za sve ostalo, nista ga drugo ne interesuje. Kada je pre sest godina njegov tadasnji tim Filadelfija izgubila u Bostonu cak sa 124:87, Barkley je besan sutnuo stolicu i zestoko se posvadjao sa jednom cirlidersicom Bostona. - Cak i ona bi morala znati sta to znaci izgubiti sa 40 poena razlike. Ponekad me i najbezazlenije stvari izludjuju. Ima veceri kada bih najradije izudarao sudije, cak i protivnicke navijace, rekao je tada Charles Barkley. Rodio se 20. februara 1963. u rudarskom gradicu Lidsu, u drzavi Alabama. Tu se jos i danas i poznati i nepoznati na ulici pozdravljaju sa Zdravo, komsija. Kakve li suprotnosti njegovom danasnjem izgledu: rodio se sa manje od tri kilograma, odmah dospeo u zivotnu opasnost zbog teske anemije, i zivot su mu spasle mnogobrojne transfuzije. Otac mu je umro kada je Charles imao deset godina, beda je tada jos zesce pritisla njegovu porodicu, a najveci problem majci Glen bio je kako da Charles i njegova dva brata ne zavrse kao ulicni kriminalci - za sta su postojali svi uslovi. Srecom, na ulici je bilo i kosarkasko igraliste, i tu se nali Barkley ludo zaljubio u loptu i obruce. Po izgledu, pre je trebalo da se bavi americkim fudbalom, kad vec ne moze sumo rvanjem. Ipak, bez ikakvog kompleksa zaigrao je u srednjoskolskoj ekipi. Imao je tada 178 santimetra i 110 kila. Prirodno, dobio je nadimak Fetsi (Debeljko), a ceo koledz je do suza zasmejavao svojim mastarijama da jednom zaigra kao profi u NBA ligi. Dane i noci provodio je na terenu, pa i to mu se cinilo premalo. Najvise je vezbao skokove, i to hvatanje otpadaka, onoga po cemu je danas bez premca u Americi. Ta freneticna upornost bila je do poslednje godine koledza nagradjena sa dva nova santimetra. Posle srednje skole otisao je na kosarkaski univerzitet Oburn. Bio je vec u neku ruku poznat igrac. Prethodno ga je zapazio Filadelfijin skaut Dzek Mek Mahan: - Secam se dana sam ga prvi put video. Rekao sam sebi: Evo momka sa telom Vesa Anselda, koji skace kao Doktor Dzej. Na univerzitetu Barkley je brzo skrenuo paznju na sebe kako dimenzijama, tako i svojom igrom za koju su studenti tesko pronalazili odbranu. Pozvan je 1984. na testiranje kandidata za americki olimpijski tim za igre u Los Angelisu. Nije se dovoljno svideo treneru Bobiju Najtu da bi ga uvrstio medju 12 izabranika, i kasnije, pa i dan-danas, mnogi mu to zameraju. Ne zbog toga jer bi sa Barkleyem zlatna medalja bila lakse osvojena (ionako su se Jordan, Juing i drugovi prosetali olimpijskim turnirom), nego zato jer svet nije na vreme upoznao ovog izvanrednog igraca. Dok je nacija slavila svoje kosarkaske heroje - Charles Barkley je tugovao. No, uskoro je sledio novi izazov. Posto je te olimpijske godine ispunio uslov za prelazak u profesionalce, bio je svrstan na visoku petu poziciju drafta. Kako se tu uglavnom unapred zna ko ce koga, Filadelfija je odabrala Barkleya, a bosovi ovog tima su ga mesec dana ranije pozvali na upoznavanje. Barkley je u medjuvremenu utehu za olimpijsku nepravdu koju mu je naneo Bobi Najt potrazio u hrani i slatkisima. Barkley je na sastanak sa vlasnikom Filadelfije Haroldom Kacom dosao sa 135 kilograma na sebi! Zaprepasceni Kac nije zeleo nista da rizikuje, pa je Barkleyu ponudio svega 75.000 dolara za ugovor na jednu godinu. Ovaj to odbija, ne potpisuje ugovor, i umesto toga odlazi u Filadelfijin letnji kamp da prvo pokaze sta zna, pa da posle eventualno ponovo sedne za pregovaracki sto.-Hteli su me izblefirati, ali to me je samo razjutilo - pricao je kasnije Barkley. Pokusali su da me degradiraju, slome. Ginuo sam u kampu pod zaista velikim opterecenjem, ali nikoga se nisam plasio, verovao sam u sebe. Uoci sezone 1984-85 potpisao je ugovor za 150.000 dolara, koliko mu je garantovano u prvoj godini. Najzabavniji su bili vlasnici Filadelfije, koji su dobili najjeftinijeg superstara u istoriji NBA lige. Posle decenije liderstva Dzulijusa Irvinga - Doktora Dzeja, Filadelfija je dobila novog dirigenta - Charles Vejda Barkleya. Odmah je proglasen pravim uzasom pod obrucima. Osisan kao da je upravo stigao sa izdrzavanja dugogodisnje robije, i zbog izraza lica i pogleda coveka koji je zbog necega krenuo da se sveti svima redom - ulivao je ogromno strahopostovanje. Plus svi oni silni misici koji su na njemu naslgani poput gibanice- eto dovoljno razloga da se svi odmah razbeze pred njim. Nije proslo mnogo vremena dok nije ustanovljeno da on bas i nije toliko zao (fanatik jeste) , i da sa onim svojim niskim tezistem i pivskim stomakom pokusava (i uspeva) da veci deo utakmice provede u vazduhu nego na zemlji. Skokovi, skokovi... dovoljno za simpatican nadimak koji dovoljno govori o njemu: Okrugla skacuca gomila. Devet godina provedenih u Filadelfiji bile su sezone ispunjene divljenjem prema Ser Charlesovim mocima. Osvajao je titule najboljeg skakaca sampionata, redovni je ucesnik ol star meceva, izrastao je u jednog od pet najvecih starova NBA (ostali su bili Medzik Djonson, Michael Jordan, Leri Bird i Karim Abdul-Dzabar - eto kakvo je to drustvo bilo). Ali - sve to ga ni izbliza nije zadovoljavalo! Rodjeni pobednik, Berkley je zeleo titulu sampiona,a nju nikako nije mogao ni da sanja sa slabasnom Filadelfijom. Zato se pre tri i po godine seli (u jednom senzacionalnom transferu) u pustinju Arizone, u Finiks. U tim koji je imao ambiciju da srusi veliki Jordanov Chicago i osvoji prvenstvo. Tri sezone je Charles Barkley proveo u Sansima, bio njihov daleko najbolji igrac, ali sve sto je uspeo da uradi bilo je jedno (izgubljeno) finale plej ofa. U medjuvremenu je nastavio da osvaja MVP priznanja, a i jedna velika nepravda je konacno ispravljena: zaigrao je na dve Olimpijade (Barselona i Atlanta), i kao clan Drim timova 1 i 3 osvojio zlatne medalje. Sve je to i dalje bilo daleko od njegovih ambicija! Sa 34 godine, i sa ozbiljno povredjenim ledjima, u leto 1996. prelazi u Hjuston, da u svojoj verovatno poslednjoj NBA sezoni pokusa da konacno osvoji sampionski prsten. U drustvu Hakima Olajdzuvana i Klajda Drekslera, cini trio staraca koji ovih meseci mladenackom energijom jurisaju na pobedu u svakoj utakmici. Iz igara Hjustona vidljivo je da su im ambicije i motivi ipak bitno razliciti. Olajdzuvan vec ima dva sampionska prstena, Dreksler jedan, i njih dvojica kao da se ipak malo cuvaju za plej of, i rasporedjuju snage. Jedini koji u svakoj utakmici, i protiv Chicaga, i protiv Vankuvera, gine i ostavlja svoje srce na parketu je Charles Barkley. Onako povredjen (da podsetimo, radi se o ledjima) obara rekorde u broju skokova. Podseca na Vita Cemberlena, koji je umeo da nanize po 25 i vise uhvacenih lopti iz veceri u vece. Mnogi strucnjaci vec vide veliko finale plej ofa Chicago - Hjuston. Ser Charles vidi i dalje: on je siguran da ce u kosarkasku penziju otici sa titulom prvaka. I da ce odmah potom loptu i obruce zameniti smokingom i aktn tasnom. Ambicija mu je da se kandiduje (i bude izabran) za guvernera Alabame. Za pocetak.